,

Utočište

30/10/2018

Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče “porašće i šta ćeš onda?”. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer nikada ne možeš da znaš šta je tamo čeka. Tu dolazimo do ugrađivanja u sećanje.

Kad sam u svojim anksioznim i svim drugim fazama sedela na klupi u parku, onoliko koliko su mi strahovi dopuštali, uvek bih se vraćala na svoju petu godinu. Kasno leto, nešto kao ovo sada. Ljudi sede na klupama, pričaju ili se prepiru. Tata je sa njima, dok brat i ja hodamo po kamenim pločama napred, nazad, sa strane, brojeći ih, slažući na svaku od njih list ili cvet ili kesten koji smo skupili u parku iza klupa. Jednom je jedan čovek doveo i ovna, nije ga dobro zavezao i taj ovan se sjurio u mene i malo me udario u stomak, ali to i nije toliko važno za priču.

Mama bi stigla s posla zadnjim autobusom. Već bi se spustio mrak. Sve troje bismo krenuli ka njoj. Ne sećam se da li smo joj visili oko vrata, ali znam da bismo uvek istom ulicom krenuli kući i znam kako sam osećala zbog toga.

U toj ulici bila je jedna stara pekara koja je u svojoj ponudi imala samo hleb i lepinje. Baš u vreme maminog dolaska sa posla one bi bile tek ispečene i posute brašnom. Okrugle, velike ko dva dlana, debele, brašnjave, mirisne.

“Čekajte, aman, boleće vas stomak” - govorila bi nam mama dok bismo ih grizli, poskakujući po trotoaru, srećni što smo je umornu sačekali, što je bezbedno stigla, što smo se igrali sa kestenjem, što smo videli ovna, i što sada jedemo vruće lepinje, lagano koračajući i pričajući.

Kuća u kojoj je bila pekara je živa, ali se obrušava od starosti, nemara i hladnoće. Visoki korov i poklekli zidovi ne daju nikome da prođe kraj nje. Ukoliko to neko i uradi, na sopstvenu je odgovornost.

Sivilo današnjice lakše se vari kad imaš prošlost u koju možeš da se bar ponekad vratiš. Među ljude koji su drugačiji od ovih danas, u sobe koje su drugačije od ovih danas, među osećaje koji ti možda danas fale.

Vratim se u sobu visokih plafona u kojoj sedim u tatinom krilu i netremice gledam reklame. Volela sam reklame. Odem, da legnem kraj mame na rasklimani klik klak kauč, da je čujem kako diše, da pevušim da se uspavam.

Vratim se na babin i dedin kauč, sednem na njega i na krilo stavim okrugli jastuk od crne vunice sa naštrikanim pupoljicima ruža. Miriše babina pura sa starog smederevca. Plaše i razbuđuju dedine priče iz prvog svetskog rata, i one koje sa ratom nisu imale nikakve veze. Mogu žmureći da nacrtam mesinganog konja koji se ispeo na zadnje noge, kraseći takav babinu vitrinu. I njenu maramu mogu opisati i sokne koje su joj uvek bile srolane oko tankih zglobova. Mislim da znam i broj čvorova vunenog prsluka koji je nosila preko majica zavrnutih rukava i raskopčanih gornjih dugmadi, kao što znam kako mi je fino prelo srce kada bih zagrlila drugu babu dok dugačkim iglama štrika džemper za mene, gledajući jednim okom prenos sportske utakmice.

Opisaću vam boju dedine kose. Siva ko miš koji bi slučajno protrčao dugačkim hodnikom, oštra ko travke žbuna u dvorištu, čvrsta ko moja volja da se ugradim u sećanje deteta, pričom, poljupcima, dodirima, vremenom koje je samo naše. Moje i njeno.

Ljudi jure potreban novac, proklet da je, pa u toj jurnjavi postanu alavi, porastu im apetiti, deformišu se od silne želje da zgrnu još, da kupe još, da uštede još za decu koja ih se kad budu podizala tu ušteđevinu neće sećati onako kako bi voleli da se sećaju mame i tate.

Ono malo vremena koje od dana ostane, deca provedu gledajući u ekrane. Dosadna sam? Neka sam. Sebi ponavljam.

Više se ni pica u restoranu ne može pojesti a da se dete prethodno ne “umiri” ili hipnotizira crtanim na mobilnom telefonu uredno naslonjenim na staklenu pepeljaru.

Tako je, ugradimo se telefonima u sećanje klinaca. Nek ne gledaju svet oko sebe. Nek ne umeju za deset godina opisati veče kada su sa mamom i tatom prvi put došli u restoran na picu, i kako su se svi zbog tog zajedničkog izlaska osećali.

Kako se čita osećaj sa lica?
Tako što promatraš lice i učiš njegove ekspresije, pratiš oko, obrvu, usnu, bradu, obraz i uvo. Tog i narednih dana, pa upoređuješ.

Možda se od sećanja ne živi, ali se sigurno od njih preživljava, posebno kada dođu teži dani. Oni su kao neko utočište koje te prima u sebe, da se sviješ i prepustiš i zaboraviš i pokušaš da se setiš kako je dobro kad je sve dobro, pa se vratiš u sadašnjicu ojačan i odlučan da sve središ da ti bude blizu toga.

Ja hoću da moje dete ima divna, predivna sećanja. Da ima to utočište o kom pričam, ako joj sva sadašnja ne budu dovoljna.

Hoću da se seti šta sam joj pevala dok smo se ljuljale kraj Dunava, dok mi je grickala prst, dok je jedan čamac vozio dva čoveka na ostrvo, dok je jedna debela žuta mačka htela da se ljulja sa nama, dok je mirisala trava.
Ne mora da se seti dana, odeće, meseca, čak ni godine, biće dovoljno da se seti osećaja koji joj je sve to probudilo.

Volela bih da se seti svake naše šetnje, svakog odlaska u biblioteku, svake slikovnice koju smo zajedno čitale, svakog kuvanja ručka u rupi kraj puta, svakog sedenja na klupi na kojoj sam ja sedela dok sam čekala svoju mamu.

Da se seti babine sobe, mirisa jastuka po kojima se valja, oprane zavese, palačinaka, pekmeza stavljenog u njih, babinog i dedinog nosanja oko vrata, mirisa njihove odeće, njihovog bravo kad se iskaki u roze nošu.

Da se seti, nek ima, svake minute sa ljudima koji je vole, koji su stavili najbolje od sebe u svaki sekund tih minuta.

Neka raste, i treba da poraste, ali za taj rast mora imati u torbi mnogo, mnogo, mnogo više od animacija i zajebancija sa tableta i fona, treba da ima sećanja satkana od živih a ne animiranih likova čiji miris i otkucaje srca ne može da zapamti i vrati im se kad joj bude teško.

Jer nije u redu

23/09/2018

Da je pitaš zašto se ugojila.

Jer možda nije opterećena fizičkim izgledom. Možda ne želi da sklanja hranu od usta. Možda je sa svojim viškom srećnija i zdravija nego ti, koja si gladna i upalog stomaka pripremila flašu vode kraj kreveta da varaš glad čim se javi. Jer za nedelju dana moraš uvući sebe u onu smol haljinu, jer samo tako ćeš ga očarati. A u sebi plačeš i tužna si i pojela bi brdo čokolade i picu i kolu i prase i sve bi dala da uspeš da zavoliš sebe, i nesavršenu i debelu.

Nemoj da je pitaš zbog čega je sebi dopustila da se tako ugoji, jer može biti i da su hormoni krivi, i neki ludi disbalans, ili usporena štitna žlezda što je od stresa proradila, i da se ona trudi, ali da su hormoni i svi ti lekovi koje pije za sada uporniji i jači.

Da je pitaš zašto trči i šta „to skida kad je mršava ko grana“.

Jer može biti da je to njen način da polomi loše misli u glavi, da pobegne od lošeg dana ili sebe, bar na kratko. Možda ju je neko ostavio ili je ona nekog ostavila, pa sad traži način da zaboravi. Možda je u četrdesetim dobila dete, pa želi da mu bude zdrava i vitalna, da može da ga prati godinama u svemu. Možda voli da trči više od svega, a ti nikad nisi potrčala, osim onda kad si htela da skineš stomak, pa si brzo odustala, pa sad nju mršavu ne možeš da razumeš.

Da je pitaš koliko zarađuje.

Jer velik novac ne mora da znači da je zadovoljna uslovima rada, i odnosom sa gazdom i kolegama. Možda joj je naporno i teško, možda mora da ostaje satima duže, možda je bole ruke ili kičma, možda ju je prošle godine povredila mašina, možda radi noću, a od deteta ne može da spava danju, možda trpi, možda često plače u toaletu, ali još uvek ne može da ode. I zato probaj da je ne pitaš koliko zarađuje, već da li je zadovoljna. Svakako njenim novcem nećeš plaćati svoje račune za struju, kupovati mleko i meso.

Da je pitaš zašto je sama.

Jer možda je odabrala da živi i umre sama, bez igde ikoga da je obiđe ili skuva supu kad je gripozna. I možda se to tebi čini jadno i tragično, ali možda je ona za sebe tako odlučila. A možda i čeka. Ne staje sa pred matičara sa prvim prolaznikom. Naći tu neku odgovarajuću polovinu kraj koje bi trebalo da se skrasi nije mala stvar. To je ogromna stvar. Često važnija i veća od bilo čega drugog. Ljudi ponekad prožive život, a ne nađu taj drugi deo za sebe. Ili ga nađu, ali vremenom shvate da su pogrešili, pa ostanu u braku radi dece, radi okoline, zbog novca ili krova nad glavom, pa umiru temeljnije od nje koja je odlučila da bude sama. Zato nemoj da je pitaš šta čeka i zašto je sama. Možda joj je već dovoljno teško, možda je u strahu da nikada ni neće naći svog muškarca. Možda joj hiljade sličnih pitanja bubnji u glavi i bez tebe. Oslobodi je dodatnog pritiska.

Da je pitaš zašto se razvela.

Jer ti ne znaš, i niko od nas ne zna, šta se dešava među tuđim zidovima. A zidovi ne govore, posebno ne pričaju onima koji među njima ne žive, tako da možeš samo da nagađaš, da osuđuješ, da žališ, da kudiš, da procenjuješ. Da kažeš „ostavila ga, odvela dete, a sve joj pružio“. Da kažeš „kurva“ ili „raspuštenica“. A nisi ti osoba kojoj bi ona trebalo da raskopava svoje srce i odgovara „zašto“, posebno što iza razvoda nikad ne stoji samo jedno zato, i samo jedna istina.

Da je pitaš zašto ne rađa.

Jer možda ne želi.

Možda bi želela, ali ne može. I možda je već telo boli od pokušaja, i analiza, i loših vesti, i strepnji, i strahova i nadanja.

A možda misli da nije još vreme, iako je dugo u vezi. Možda ne oseća da je spremna, da su spremni, možda se bezrazložno plaši da neće biti dovoljno dobra majka, možda je nešto loše čula pa se strahom paralisala, ili nekog izgubila, pa joj je potrebno vreme da se opusti i zaboravi.

Da je pitaš kad će drugo dete, jer „nije u redu da ovo ostane samo“.

Jer ona možda ne želi drugo dete, i pri tom ne misli da je sebična.

Možda je jedva i ovo prvo dobila. A možda je u međuvremenu imala operaciju i sve joj je izvađeno van, ali ti to ne znaš, jer ti to i ne treba da znaš. Jer učtivi ljudi ne trube o svojim bolestima i operacijama unaokolo, previše je tmurnih vesti i tuđih života izloženo javno, na izvolte.

Da je pitaš gde joj je muž, kada je noću ugledaš kako sa prijateljicama pleše na podijumu.

Jer brak nije lanac oko zgloba. Nije patološka ljubomora, i kavez. Nije posmatranje iz prikrajka. Špijuniranje. Ili laž. Nije odbacivanje svega onoga što je nekad volela da radi. Nije robija tokom koje samo može da sanja da pleše sa prijateljicama vikendom na podijumu za igru.

Brak je poverenje i razumevanje za želje partnera. Pa kao što ona ne voli da ide sa njim na pecanje, tako možda ni on ne želi da se znoji i gura u punoj diskoteci. Ali, nemoj da misliš da to znači da nisu jedno za drugo. Baš suprotno.

Brak bi trebalo da bude mirna i sigurna luka, sa čijim sklapanjem ne krepava ono što su bili pre i što ih je činilo živim. Ako je volela da pleše, nastaviće da plaše, ako je voleo da igra tenis vikendom, igraće tenis vikendom, ako je volela kafu sa prijateljicama, odlaziće na kafu sa prijateljicama, ako je voleo da trči sam kroz šumu, neka nastavi da trči sam. I to je dobar brak. I zato ne moraš da je svaki put pitaš: „A gde ti je muž?“ i da je gledaš s čuđenjem jer sama zanosno pleše u diskoteci. Mnogi brakovi su pukli, a da žena iz kuće nije ni provirila.

I posebno nemoj da je pitaš „što si sama?“ došla na bazen, na plažu, u bioskop, u kafić, na predstavu, u Tržni centar ili park.

Jer, znaš, postoje žene koje vole da su jedan deo dana same, makar to bilo i 40 minuta. Bez prijateljice, bez momka ili muža, bez mame, ili deteta, bez komšinice, bez koleginice, bez tebe. Same! Bez slušanja priče o braku, o kosi, o farbama, noktima, dupetu, sisama, gazdama, smenama, svekrvi, svekru, prljavim prozorima, muškarcima, dečijim guzama i stolicama, mmr vakcinama… Tada odmaraju od svih i uživaju sa sobom. I to uopšte ne znači da im je loše, naprotiv. Zato sledeći put probaj da izbaciš onaj tugaljivi ton kada je pitaš što je sama, jer biće da joj je baš tada vrlo dobro.

I znaj…

Sve dok sa njom ne deliš zidove, ne deliš troškove, sredinu hleba ili kreditne kartice, brigu o detetu ili roditeljima, dok njen stomak, veliko dupe, matericu i jajnike ne nosiš na svojim kostima, dok iz tvojih očiju ne teku njene suze, dok tvoje ruke ne trpe teret njenih ruku, ili tvoju glavu ne seku njene brige, nemoj da je pitaš ovakve stvari.

Jer, zaista, nije u redu.

Ko visoko leti, uživa u letu

03/09/2018

Nemam sto godina, dakle ni mudrost stogodišnjaka.

Nisam živela u drugim zemljama.

Nisam učila tuđe jezike, jedva se ponekad sporazumevam i na ovom svom.

Nisam morala tamo negde da krećem od nule, iako se ovde vrlo često osećam kao početnik.

Nisam imala tri braka.

Nisam bila u ratu, iako ratujem svaki treći dan.

Nikoga nisam ubila metkom u telo, u samoodbrani.

Nemam košmare, osim ponekad kad sam budna.

Ali sam ovako mlado stara ili staro mlada, kako god, shvatila sledeće. Potrebno mi je da ovo bacim ovako taksativno na papir, jer čini mi se da bih mogla da zaboravim, pa onda opet padaj, ustaj, padaj, ustaj, vrišti, smiruj se i krug, fin, zatvoren, bez puknute niti da se izmigoljim tuda.

Visoko leti, to je prvo i najsvežije zaključeno.

Jer gore je lepo, gore su ptice, gore je čistina, nema gužve u šesnaestercu. Gore su oblaci, gore je više vazduha za pluća, gore si ti ti, gore se ne objašnjavaš, gore možeš da sedneš na oblak, da ti bude udobno.

Nemoj da gledaš dole, odatle si pobegao.

I ne veruj kada ti kažu ko visoko leti, nisko pada. To je krilatica za budale sa jedinom namenom da ti sjebe samopouzdanje, da te utopi u prosečnost, da od tebe napravi istog, jednakog, prosečnog čoveka koji se zadovoljava mrvama, jer tako je bahato želeti više od života. Tako je nefer biti ambiciozan čovek u društvu punom neambicioznih ljudi. Tako je nefer da budeš obrazovan, da putuješ, da se seliš, da se smeješ, da hoćeš više, kad je oko tebe toliko ljudi koji ne žele ništa.

Leti visoko.

Sledeće, jednako važno.

Ako do sada nisi naučio da prihvatiš hladne ljude, nikad ih nećeš ni prihvatiti. Žderaćeš se, pokušavati da sebi objasniš zašto su takvi, pokušavaćeš da ih promeniš, da ih raskraviš, da ih prihvatiš. Ali nećeš uspeti.

Od hladnih ljudi se sklanjaš, njih ne menjaš, jer u tom procesu promene samo ćeš se ti promeniti, tako što ćeš postati nadrkani kreten sa kurcem od života, a oni će i dalje ostati hladni.

Hladnim ljudima se ne pravdaš zašto si se sklonio od njih, oni to neće shvatiti, jer da mogu, shvatili bi i da su hladni.

Ne pričaš o stvarima koje te bole, već menjaš stvari koje te bole, u granicama mogućeg, naravno.

I uvek, uvek, uvek prevazilazi sopstvene granice. Bori se sa sobom, kao kad trčiš 5.000 metara svaki dan, ali se danas odlučio da istrčiš 5.001 metar, a sutra ćeš 5.003 metra.

I psiha se trenira, ne samo telo. Ako je ne treniraš ti ćeš i sa 38 biti klinac od 18.

I za kraj seci, seci sve što te davi. Nema nijednog opravdanja, ni moralnog ni bilo kakvog drugog da ne presečeš kanape koji ti se motaju oko vrata, oko nogu, oko pluća, preko očiju, čineći od tebe čoveka kome stalno fali udah više, korak više, pogled još jedan više!

Ako ostaneš upetljan, svi oni zbog kojih si odlučio da ne sečeš niti, plašeći se da ćeš njima nauditi, imaće kraj sebe, za sebe svezanog čoveka, a to je dovoljno da im naudiš, iako nisi ništa sekao.

Tek kad sebi udovoljiš, sebe umiriš, svoju kožu ko po meri krojenim odelom učiniš, moći ćeš da letiš visoko, da sediš na oblaku s pticama, da pričaš sa njima kako je najbolje da raširiš krila da bi bio još sigurniji tokom leta, otkrivaće ti se velike tajne, hladni ljudi će se sami sklanjati, loše stvari same nestajati, kanapi pucati preko nego se bace na tebe…

Tek kad shvatiš da tebi mora biti dobro da bi onima koje voliš, koji te vole bilo dobro, ova lekcija takstativno nabrojana dobiće svoju vrednost.

Mrtvi ljudi

22/08/2018
dete

Sve dok imamo “majke” koje napuštaju svoju decu zbog muškaraca i njihovih kuraca,
očeve koji tuku majke pred dečijom dušom,
komšije koje se smeše kad nekom izgori auto ili kuća,
učitelje koji favorizuju decu uspešnih preduzetnika,
vaspitačice koje bez problema kažu “može vaučer”,
doktore koji naplaćaju ubrzavanje pregleda umirućem čoveku,
pijačare koji važu više nego što vaga pokaže,
babe i dede koje se zanimaju unucima koliko starleta molekularnom biologijom,
lajave ženturače koje u drugim ženama vide ono što same jesu,
decu koja ne umeju da kažu dobar dan i kako ste, ali uredno pišaju na sirotog vršnjaka,
migoljave crve koji bi zakopali najrođenijeg da bi sebe iz rupe izvukli,
sinove i kćeri što stare roditelje neobilaze,
višemilionsku publiku rijalitija,
policajce koji sa lopovima šuruju,
tate koje zbog tiketa ili nečijih tvrdih sisa decu zaboravljaju,
političare koji su uvek za sve krivi,

sve dok kraj sitog tebe ili mene neko leži gladan i presavijen,
leži bos ili poderan,
leži tužan ili ostavljen,
leži teško bolestan,
leži ispružene ruke

razboljevaćemo se sve više, sve dublje, sve neizlečivije, sve zbunjeniji kako je moguće da je toliko nesrećnih, zakleli bismo se već mrtvih ljudi.

Super stvar ili obično sranje

19/08/2018

Postalo je mnogo važno da budeš srećan.

Sreća je nametnuta kao jedino prihvatljivo stanje i zato se svi silno trude da budu srećni. Tuga ponekad, ne. Zabrinutost, ne. Zbunjenost, ne. Očaj, ne.

Samo sreća.

Sreća.

Sreća.

Sreća.

Biti srećan. Budi srećan. Budi zauvek srećan. Uprkos svemu, srećan.

Ljudi se ubiše tragajući za srećom. I svi češće tužni nego srećni.

Danas poslepodne po najjačem Suncu vozila sam bicikl po glavnom putu bez kape na glavi. Da li zbog toga ili ko zna čega drugog, nešto mi je palo na pamet.

Kao svi, očekivala sam da će sreća doći kada dođu neke stvari koje sam dugo priželjkivala. I došla je. Ali je i otišla. Pa se onda ponovo vratila, pa je opet dugo nije bilo, pa se onda opet vraćala, ali se zadržavala nesrazmerno manje od vremena koje je provodila u odsustvu.

Već tada mi je postalo jasno da sreća neće nužno imati mnogo veze sa dolaskom svega onoga što priželjkujem. Samo će blinknuti, kao farovi auta koji upozoravaju da je murija u blizini, i onda će nestati.

Pre nego što sam skrenula u ulicu u kojoj živim, kraj mene je projurio teretni kamion i pošteno me sa onim kesama na kormanu zaljuljao. Kad je nalet prošao, videla sam da mi je jedna breskva ispala iz kese i skotrljala se u kanal. U kanalu je ležao pas. Udarila ga je u glavu, on se preplašio na smrt jer je spavao. Kad je omirisao da je sve bezbedno, nastavio je da spava sa tom breskvom naslonjenom na njušku spokojniji nego što je bio pre sletanja breskve u kanal.

Tad kad je ponovo zaklopio oči, siniluo mi je, tek tako, šta bi možda mogla da bude sreća.

Ovako nekako.

Izbor da nastaviš da mirno spavaš u kanalu kao da se ništa nije dogodilo, ili da se skloniš na drugo mesto daleko od breskve koja te pukla u njušku, sumnjičav i nervozan.

Dakle, sreća kao izbor da odlučiš šta ćeš sa sobom u datom momentu i malo preko toga.

Izbor da na primer budeš dobar čovek, umesto gad.

Izbor da budeš još bolji.

Izbor da voliš, umesto da mrziš. Da pružaš, umesto da otimaš.

Da zagrliš, umesto da guraš od sebe.

Izbor da odeš kad ti se ide, umesto da ostaješ i trpiš.

Izbor da menjaš, kad osetiš da te sve guši.

Izbor da sebe gradiš, umesto da se urušavaš. Da se uzdigneš, onda kada drugi misle da treba da pužeš.

Izbor da sanjaš. Da maštaš. Da probaš. Da se nasmeješ ili rasplačeš, ako ne uspeš, neki sledeći put hoćeš sigurno.

Izbor da slušaš muziku koju voliš. Da plešeš gde god poželiš, sa kim poželiš, koliko dugo želiš. Izbor da se družiš sa ljudima sa kojima želiš.

Izbor da budeš sa nekim ili sam.

Da uz sebe imaš psa ili mačku, ili oboje. Ili samog sebe.

Izbor da budeš oslonac.

Izbor da se osloniš.

Izbor da vodiš ljubav sa kim želiš, koliko dugo i strasno želiš. Izbor da prekineš kad misliš da je dosta.

Izbor da ništa od svog života ne uradiš.

Izbor da misliš da je i to nešto, jer “ništa” ne postoji baš kao što ne postoji ni promašen život.

Izbor da te baš briga kako se nešto tvoje drugom čini.

Izbor da se ne pravdaš i ne objašnjavaš.

Izbor da budeš svoj, makar ne bio ničiji.

Da pokažeš svoje mane, makar ti samo troje prišlo, a stotinu pobeglo.

Izbor da dok si ovde dišeš kako tebi odgovara, na mestu na kom ti odgovara, sa kim ti odgovara, plitko ili duboko, kako ti odgovara.

Izbor da propustiš ili zaustaviš krv u venama. Da živiš ili umreš  pre smrti upisane u čitulju.

E to bi mogla biti sreća. Mogućnost da praviš izbore i od svog života stvaraš super stvar ili obično sranje, kako ti već odgovara, a od sebe heroja ili tragičara jednog vremena, izbor je tvoj.