,
Browsing Category

Posebno

LEGLA PLATA

15/01/2018
PROZOR

Sedim u čekaonici Klinke za kožne bolesti. Troje nas je. Njih dvojica su malo desno od mene. Starac i mladić. Gotovo se dodiruju ramenima, ali ne pričaju. Starac stiska šuškavu kesu sa nalazima i gleda u vrata ordinacije. Mladić šara prstom po dlanu. Pomislila sam da kopa po ekcemima ko ja, ali sam posle videla da su mu dlanovi savršeno čisti i bez bilo kakve rane koja bi ga dovela na ovo mesto. Nešto drugo je bilo po sredi.

U začuđujuće pustoj i mirnoj čekaonici, starija žena se unazad spuštala sa stepenika na stepenik, debelim nogama, povijena i zajapurena u licu. Na rukama je imala tanke medicinske rukavice. Kraj nogu kofa sa vodom. Ribala je stepenište žutom krpom smeštenom u desnu ruku. Bila je temeljna. Brojala sam. Svaki stepenik je prešla četiri puta, levo desno pa desno levo. Izbrojala sam i stepenike, trinaest od vrha do mojih nogu. Ne znam koliko ih je bilo skroz do dole. Čovek na razne načine prekraćuje vreme u bolničkim čekaonicama. Ja sam ga prekraćivala posmatrajući stamenu čistačicu u belim pantalonama kroz koje su se providile i ocrtavale duboke bele gaće. Posle svakog stepenika ispravila bi se, uhvatila levom rukom za krsta i pogledala preko ramena na sat. Kada je stigla do poslednjeg stepenika, popela se sa kofom gore i krenula ispočetka. Ovog puta brisala je i bočne delove stepenika i ogradu.

Što sam je duže posmatrala, sve više sam razmišljala o ostatku njenog dana, o poslepodnevu koje će provesti van Klinke, van hodnika i stepeništa. Jer bilo bi baš gadno da ima muža pijanduru koji je čeka raspojasan i gladan, koji će joj pred očima prosuti tanko zapržen paprikaš i reći joj da je nula od domaćice. Bilo bi loše da nema ko da joj skuva kafu, izmasira leđa i doda kremu za ruke. Bilo bi baš loše da posle ovog stepeništa odlazi na još nečije stepenište da bi zaradila dovoljno novca. A da onda kada stigne kući nema ništa od dana, i to ne u pogledu vremena, vreme je varljiva kategorija, već da je čeka jedna pustoš, emotivna, duhovna, ona zbog koje više ne zna zašto živi. Pustoš u kojoj otključava vrata mehanički, izuva i slaže cipele kraj vrata mehanički, pere od rukavica potparene ruke mehanički, seda, seče hleb, maže paštetu, grize, žvaće i guta mehanički. Pere telo mehanički. Gleda televizor mehanički, oblači pižamu i leže u krevet mehanički. Trpi muža mehanički. Ili bolesnu mamu. Ili sebe. A onda kada svane jutro odlazi na posao da bi zaradila dovoljno da bi mogla da živi mehanički dok ne umre.

Ljudi sve manje žive život radi života, već da bi preživeli.

I tako sam se u toj čekaonici pošteno prestravila. Prebledela sam i oblio me ladan znoj, što sam mogla opravdati strahom od doktora, iako doktor nije imao nikakve veze sa tim. Paralisala me je pomisao na pust jednoličan život među istim zidovima, sa istim parčetom vazduha za disanje, a on memljiv, na istoj kvadraturi iz koje godinama nigde van ne ideš, jer ne možeš, i po njoj ko zatvorena zver šetaš, na istom poslu koji se plašiš da napustiš, a on bedan i čemeran (al ko još ovde menja posao?), sa istim pogledom za oči i godinama istim zvukovima za uši. Sve ovo zvuči kao smrt gora od one koje se toliko plašimo.

Kad sam bila klinka, nedovoljno upoznata sa ovim što se sada oko mene dešava, veselo sam govorila: „Biću starica koja u devedesetim igra bridž sa finom mrežicom na glavi“. Sada mi više nije bitno da li ću postati starica sa devedeset, već mi je važno da ne postanem starica sa četrdeset.

„Zašto ne koristite džoger?”

„A, to smo mi sebi tako odredile. Lepše je i čistije kad se stepenište pređe rukom i krpom. Džogerom jeste brže, ali bude muljavo. Ako nešto hoćeš da valja, radi to kako treba, ili nemoj muljati“, rekla mi je i bacila pogled na sat. Bilo je pola dvanaest.

„Aaaaa, legla plata“, nasmejala se i otišla sa kofom u ruci u toalet.

Znaćeš da si umrla

04/12/2017

Znaćeš da si umrla onda kada se probudiš u velikom udobnom krevetu što si ga nekada davno sa ljubavlju birala, kraj vazne sa poklonjenim cvetovima što opojno mirišu, u velikoj svetloj sobi koju si po svojoj volji uređivala, a u tebi velika tama i tek po neka osušena latica da posvedoči da je nekada bilo cveća.

Nema zemlje, dovoljno je vazduha, nema mraka izvan tebe, on je u tebi. Smrt nije ono što si zamišljala.

Znaćeš da si umrla onda kada te duša počne boleti češće i jače od sve i jednog opipljivog dela tela. Od noge. Od grla. Od glave. Od leđa. Od svake kosti. Kada budeš tumarala od doktora do doktora tražeći lek, a on ne zna šta da ti da, jer sve izgleda tako savršeno, krvna slika je uredna, ničega ni manje ni previše, sve je snimljeno, rendgen ne laže, ispitivanja kažu zdrava žena, a ti ko najteži bolesnik što mu je pre par minuta rečeno „za mesec dana odlaziš“.

Continue Reading…

Jer nije u redu

04/12/2017

Jer nije u redu…

Da je pitaš zašto se ugojila.

Jer možda nije opterećena fizičkim izgledom. Možda ne želi da sklanja hranu od usta. Možda je sa svojim viškom srećnija i zdravija nego ti, koja si gladna i upalog stomaka pripremila flašu vode kraj kreveta da varaš glad čim se javi. Jer za nedelju dana moraš uvući sebe u onu smol haljinu, jer samo tako ćeš ga očarati. A u sebi plačeš i tužna si i pojela bi brdo čokolade i picu i kolu i prase i sve bi dala da uspeš da zavoliš sebe, i nesavršenu i debelu.
Nemoj da je pitaš zbog čega je sebi dopustila da se tako ugoji, jer može biti i da su hormoni krivi, i neki ludi disbalans, ili usporena štitna žlezda što je od stresa proradila, i da se ona trudi, ali da su hormoni i svi ti lekovi koje pije za sada uporniji i jači.

Da je pitaš zašto trči i šta „to skida kad je mršava ko grana“. Continue Reading…

Jača si ti od svega

03/12/2017

Jača si ti od ovog toplog vetra što danima pokušava da prelomi mlado stablo oraha pred kućom. Jer ti si isto kao taj mladi orah, spolja tako krhka, čovek bi rekao lomljenju sklona, ali koren ti je jak i svaka žila koju si pustila u zemlju iz sebe. Hraniš se zdravo: pametnim rečima, preostalim dobrim ljudima, nesebičnom ljubavi koju pružaš, ne može ti vetar ništa, ne brini.

Jača si od svih zluradih jezika zajedno. Od svake reči koja ti je upućena da te slomi, da te raskrvari i razapne ko Hrista pre vremena. Od svake „dobronamerne“ opaske kako bi oni da su na tvom mestu, kuda bi i sa kim bi. Ali, ti si sazrela ko ona kruška što je sinoć od težine pala s komšijinog stabla, al ostala netaknuta. Sada već znaš ko ti želi dobro, a ko te gura u ponor. Dobro znaš šta hoćeš, koga hoćeš i kuda želiš, zato ne brini, jača si od svih zluradih jezika zajedno.

Continue Reading…

Htela sam da ti kažem

03/12/2017

Htela sam da ti kažem da pokušaš da ne trpiš, koliko god ti mislila da to trpljenje ima neku svrhu i da će se iz njega roditi nešto dobro. Trpljenje nije kompromis i nije tolerancija, to je mučenje duše koje te vremenom troši, haba i na kraju prelama ko suvu trsku.

Htela sam da ti kažem da mi je jedan čovek što je kopao rupu rekao da u životu možeš da trpiš samo do one mere dok te to trpljenje ne deformiše kao čoveka, dok ne načinje grubo tvoje emocije, telo, um. Ako zbog trpljenja postaneš čovek koga ne poznaješ, tmuran, turoban, depresivan, očajan, onda nije dobro, tad treba da režeš i menjaš. Čovek može da trpi mnogo toga, ali je najgore ako mora da trpi samoga sebe.

Htela sam da ti kažem da ne mešaš trpljenje i trud, to nije isto. Trud i rad će ti možda umoriti ruke, leđa, kičmu, zglobove i mozak, trpljenje će ti umoriti dušu. Trud i rad će te podići, trpljenje će te spustili, u blato, pod zemlju.

Continue Reading…