,

Ide zmija kroz šumu

13/08/2018

Kaže da joj pustim pesmu blistaj, blistaj zvezdo mala, dok peglam. Pustim joj, iako to ne praktikujem. Ne zato što sam kao super, nepogrešiva keva, već zato što mislim da je bolje da se igra s lutkom dok ne završim, pa ćemo napolje. Uostalom jedna pesmica nikad nije samo jedna, već se završi sa deset, najmanje.

Ok, popustim, pustim. Pala sam na njen umilni glas koji je obećao “samo tu”.

Kakva početnička greška!

I krene, blistaj, blistaj, zvezdo mala, pa onda oni točkovi autobusa, “jos samo tu”, pa razbole se lisica, “jos samo tu”… i bam krene pesmica sa nekom zmijom.

Ovako nešto “ide zmija kroz šumu, kroz šumu, traži žabu krastaču, kra – sta – ču!”

Dete počne da skače po krevetu ko opareno, uhvatilo perfektno ritam.

Muzika neodoljivo podseća na neku rejv zajebanciju uz kakvu sam ja svojevremeno skakala na žurkama na plaži. Sa 25, ne sa 2 i po.

Posle zmije, kreće neka sa nabijenim ritmom, kao neka dj kompijuterska stvar, u pitanju je mali Maksim i porodica. Dete opet skače.

Ajd, gasim.

Neeeeeee!!!!

Pogledam je, brani životom telefon. Zenice joj se troduplo raširile.

Ugasim.

Kreće bugarenje u jastuk koje nepogrešivo traje dva do tri minuta.

Izađemo napolje kao da se ništa nije dogodilo, ali ja sve vreme razmišljam da li sam i koliki kreten od majke, jer je nisam pustila da bulji u taj vezani red senzacija, sa nabijenom rejv muzikom (nisam poznavalac muzičkih pravaca, ali me podseća na to).

Na kućnom televizoru gleda crtane, nekad i više nego što mi je prihvatljivo. I to sam od juče presekla. Juče je bio dan za krupne rezove i bugarenje.

Ne mogu, jednostavno ne mogu.

Ne želim da od nje stvorim dete zabuljeno u ekran duže od nekog dozvoljenog vremena.

Posebno ne zbog činjenice što je tada najmirnija i onda kad je tako mirna ja mogu sve po kući.

Ne sećam se da je meni mama puštala crtane da bi mogla da oriba lavabo ili opere sudove, a bila je bolesno pedantna. Ne sećam se da se “slamala” oko mene, vagajući svaku izgovorenu reč ili postupak, jer ko zna šta se može desiti sa mnom, ako je uradila ili rekla nešto sa čim se knjige ne slažu. Možda pobegnem od kuće.

Danas dete ne može da izdrži vožnju do Novog Sada u trajanju od 30 minuta, a da ne gleda crtane. To su ga naučili roditelji koji puštaju crtani čim detetu pojas zakopčaju oko struka.

I šišaju ga uz crtani. I pričaju sa prijateljima telefonom samo kad detetu puste crtani na tabletu.

Pre par meseci porodica u piceriji pustila deci pepu prase, samo da bi ih privukla stolu i tanjirima. Da bi mirno jeli.

Jel to normalno?

Nije.

Kad god se želi dete umiriti, puštaju se crtani. Pale se ekrani i hipnoza počinje.

Znate kako se ja osećam?

Ko jebeni isceđeni limun. Neki su mi to davno prognozirali, kada su videli da nisam rada da posegnem za tabletom ili mobilnim.

I bili su u pravu. Ponekad sam sagorena, scvonjana, istanjenih živaca (pomislim, bolje joj šibni tu zmijetinu), nemam snage ni da joj kažem što ti je lepa beba. Ali, ipak, ne popuštam.

Znate zašto?

Zato što osetim šta meni rade uređaji.

Kada uveče legnem i odem na društvene mreže, posle pola sata, osećam se ko da sam sa ratišta stigla. Mentalno ubijena. Dekocentrisana, razdražljiva. Kao da mi još par sati sve te fotke, objave, snimci gamižu pa glavi. Ne spavam dobro. Sve kao u polu snu. I uvek osećaj griže savesti što sam to radila, a znam da mi ne prija.

I shvatim da je uz posao, to postala moja navika. Jebena navika. Ekranizovani život.

I baš zato ne želim da moje dete, dok još mogu da utičem, stekne ovu ekranizovanu naviku.

Jer ako je stekne, biće mi mnogo teže da je izbacim, nego da joj sad zabranim.

Ubeđena sam da su klinci postali nezainteresovani, autistični, dekocentrisani, besni, osioni, kratke pažnje zato što im je ovo dominirajuća navika. Dan počinje i završava se sa crtanim.

Sve kasnije progovaraju. Sve kasnije prohodavaju. Sve kasnije upoznaju svet oko sebe.

Tehnologija je tu, pa je tu. Ali je i priroda tu, pa je tu. Sad samo roditelj treba da izabere kako.

Deca na moru leže na peškirima i čačkaju tablet, mame i tate pored njih čačkaju telefone, a divno plavo more se ljuljuška pred očima, ali ga slabo ko primećuje.

Zvukovi iz ekrana, slike sa ekrana. Život u ekranu.

Sećate se onog Pavlovljevog eksperimenta u kom je psu nekoliko dana u isto vreme donosio hranu, da bi pas na primer osmi dan počeo da luči pljuvačku u tačno vreme iako nije bilo hrane, eksperiment o uslovnom refleksu.

Mene to sve podseća na današnji odgoj dece. Naučiš ga da sve ide lakše uz ekran, pa ono više bez ekrana ne može da funkcioniše.

Meni je poražavajuće da deca pre nauče neke engleske reči nego da sednu na nošu ili potrče niz ulicu.

I možda je moj izbor sulud i težak i neprihvatljiv i možda će od mene ostati samo kora od limuna, ali ne mogu protiv onoga što smatram jedino ispravnim… a to je priroda i razvijanje mašte i krativno dosađivanje.

 

You Might Also Like