,

Mamini lekovi

21/01/2018

Ušao je u ambulantu odmah posle pauze, u deset. Pozdravio je tiho čistačicu koja je pokušala da bez dodirivanja prođe kraj njega. U rukama je nosila tacnu sa velikim keramičkim belim šoljama, na ponekoj je bio trag ružičastog karmina. Malo se nakrivila u desno, mimoilazeći se sa njim u dovratku, da bi sačuvala tacnu mirnom, iako je on bio suviše sitan da bi bilo šta mogao da poremeti.

Nežnim, gotovo devojačkim pokretima ušao je u čekaonicu, i to na način kao da ga sve u telu boli, kao da je preko svake mere krto, pa on sad pazi da se jakim koracima ne prelomi.

Šapatom je rekao „Dobar dan“ i odmah stao ispred vrata ordinacije dr Radusinovića.

„Jel ima nekoga unutra?“, pitao je tiho ženu koja je sedela na stolici kraj vrata ordinacije.

„Ima“ odgovorila je odsečno, sklanjajući maramicu sa usta. Zatim se nakašljala i dodala: „Onaj čovek sa šubarom je sad na redu, pa odmah posle njega ja“.

„Dobro, dobro, ja sam samo hteo…“, pokušao je da objasni.

„Alo, momak, šta glumiš ti?“, javio se promuklim glasom starac iz dna čekaonice. Imao je dugačke žute brkove, tršave i izlomljene ko trska. Na glavi mu je bila velika crna šubara. Obrazi su mu crveneli od pritiska i očiglednog besa.

„Šta sad, mi smo svi ovde budale što čekamo od jutros svoj red?“

Ova rečenica bila je poput šibice bačene na litre benzina. Benzin je bio posut po telima pacijenata u čekaonici. Buknula je vatra.

„Ostavila sam kod kuće malo dete da bih ovde došla zbog jednog pišljivog uputa, a ti stao odmah pred vrata. Čekam već sat vremena, i ne znam kad ću od takvih kao ti stići na red“, nadovezala se na starca sitna žena glave umotane u maramu.

„Zato nam je ovako. Svi se žalimo na političare, a mi smo još gori, ne znamo šta je red, krademo, varamo, svi bi da su najbitni, jebo nam pas svima mater, da nam jebo!“, rekao je starac sa izlomljenim brkovima.

„Ma trebalo nas je onda kad je bilo bombardovanje sve pobiti, pa da krene sve kako valja ispočetka, bez otpada“, nastavila je žena umotane glave.

„Ali, ja nisam došao da…“ pokušao je da objasni oniži crnokosi mladić kome se kapljica vode ljuljala na nozdrvi od kada je ušao. U rukama je stiskao najlon kesu punu kutija sa lekovima.

„Ma, da, svi bi samo da nešto pitate doktora, pa ostanete unutra pola sata“, prekinuo ga je starac, skidajući šubaru s obe ruke. „Zbog takvih što ne poštuju red, ova država je otišla u kurac, čuješ?

U k u r a c!“ razdvojio je polni organ na slova, naglašavajući svako svako od njih.

„Jel znaš ti koliko ljudi umre zbog čekanja u redovima?“, pitao je zajapureni sedamdesetogodišnjak, prilazeći sporo momku koji se zbog situacije u koju je doveden smanjio na veličinu kese sa lekovima. Stiskao ju je sa obe ruke, kao da u pitanju teški džak brašna koji će ispasti i rasuti se ako ga bude držao samo sa jednom rukom.

Privukao ju je sebi, blizu grudi, kao da je čuva od nekoga.

Na čelu mu se pojavio hladan znoj, sitan ali pružen po celoj površini kože.

Donji deo farmerica bio je isprskan blatom. Mršave noge stajale su u velikim i teškim cipelama koje su ga sigurno usporavale, čineći da hoda oprezno kao po polju sa zaboravljenim minama.

Iz ordinacije je izašao mršav čovek krvavog oka, ostavljajući otvorena vrata da doktor može da prozove narednog pacijenta.

„Babić, Babić“

Ustao je starac sa šubarom u rukama.

„To sam ja!“, viknuo je zadovoljno što će, ipak, ući na pregled pre zbunjenog mladića i što pravda izgleda postoji.

Dok je ponosito, gotovo ozdravljen, zatvarao vrata, čuo je doktora kako pita mladića:

„A, šta ste Vi hteli?“

„Ja sam samo došao da Vam dam mamine lekove… Ima nekoliko kutija za srce, za pritisak, jedna tek načeta krema za vene i mast za ožiljke“, zakoračio je bojažljivo velikom blatnjavom cipelom na beli pod ordinacije.

„Šta će to meni?“, zbunjeno je pitao doktor.

„Pa, mami više ne trebaju“.

„Bogami, ako je jednom pila lekove za srce, teško da će prekinuti sa terapijom. Ne bih da Vas brinem, ali ko jednom počne sa tim lekovima, pije ih dok je živ …“ objašnjavao je lekar, pokazujući desnom rukom starcu da sedne na malu stolicu kraj njega.

„Ali, mama više nije živa. Umrla je prošle nedelje. Niste čuli? Našao sam je otvorenih usta u spavaćoj sobi… Nisam hteo da ih zatvaram, dok nisu stigli iz Hitne… Ona je, znate, uvek poklanjala sve…  Bila bi srećna da ove lekove neko može da uzme“, rekao je sporo mladić.

Starac je stavio ruku preko usta izgubljenih u brkovima.

Doktor je ćutao, pa je nakon par sekundi zbunjeno rekao:

„Ostavite ih ovde, kod ovog kalendara, pokazao je prstom na prazni deo stola. Videćemo šta možemo da uradimo“.

Bledim tankim prstima mladić je ostavio kesu zavezanu u čvor, kao da se još jednom preispituje da li je doneo dobru odluku, kao da se na ovaj način odvaja od jednog dela svoje iznenada preminule majke.

„Hvala Vam, klimnuo je glavom, ta krema za vene je samo jednom namazana, ali je dobra, u roku je trajanja“… rekao je izlazeći unazad iz ordinacije.

U čekaonici je vladao muk, kao da su svi naprasno umrli pre dijagnoze po koju su došli.

„Doviđenja“, rekao je momak tiho i vukući noge u teškim cipelama lagano, niz stepenice, izašao iz ambulante na gust sneg.

Čistačica je žustro metlom počistila tragove blata.

You Might Also Like