,

“Lujka, bila kod psihijatra”

08/08/2018

Tekst koji sam napisala o tragičnoj smrti Aleksandre Božić iz Novog Sada, koja se pre par dana bacila sa mosta Sloboda u Dunav (ako hoćete, pročitajte ovde) nekim ljudima dao je slobodu da mi se jave, mejlom ili porukom na fejsbuku i otvoreno mi kažu da se bore ili da su se borili sa anksioznošću ili depresijom.

Shvatate li šta to znači, kada neko ko ima anksiozne napade oseti slobodu, a činilo mu se da je gubi, da se javi i progovori „uh, dobro je, nisam jedini“?

Kada oseti da nije usamljen. Da je još neko prolazio ili prolazi još uvek kroz to.

Moje „razotkrivanje“ da sam 2007. godine prvi put otišla kod psihijatra zbog anksioznih napada, pokrenula je druge ljude da se odluče na isti korak. Stajali su mesecima pred ordinacijom, ali nikako da pokucaju, slikovito opisana neodlučnost, jer u Srbiji je čovek koji potraži pomoć psihijatra uglavnom, bez premišljanja, deklarisan kao LUD.

Ovde je prihvatljivije da probleme „lečiš“ opijanjem u parku, zabadanjem igle u venu, kurvanjem, promiskuitetnim ponašanjem uglavnom, nego da dok još imaš volje i pribranosti odeš kod psihologa ili psihijatra, kako god.

Ovde se brižno i temeljno leči helikobakter pilori, koja se u velikom broju slučajeva nakoti zbog stresa.

Ovde se leče čirevi na dvanaestopalačnom i želucu, koji su uglavnom psihosomatsko oboljenje.

Leči se štitna, leče se aritmije, leči se dijabetes… ali se duša i duh ne leče. To dođe kasnije, kad internista kaže “evo vam sad i uput za psihijatra da vam prepiše bensedin, da se smirite”, recimo.

Ovde se leči sve što u velikom broju slučajeva bukne jer se duša zapostavila. Ovde se dušom niko ne bavi. Ponekad ni oni koje je zabolela. Prave se da je ne čuju. Utišavaju je. Stavljaju gazu sa alkoholom preko njenih usta, da je umrtve, opiju, jer šta ona ima da vrišti da joj nije dobro, ako mi mislimo da je dobro.

Važnost reči koje nam ona šapuće, veća je od svega što se čoveku može učini važnim i velikim.

Ona nas drži u životu, ne srce. Koliko će krvi do njega stići i hoće li ta krv biti sveža i zdrava ili mutna i uprljana zavisi samo od duše.

Anksioznost se ne rađa preko noći. Ona raste polako, ko neki korov. Prvo izdanak, a onda krupne čvrste žile koje se obotaju oko tela i glave i stisnu ih da pukneš.

To je uostalom njen glavni simptom „ja ću pući“ ili „ja ludim“.

I onda ti ostaje samo da počneš da je lagano, strpljivo, postepeno odsecaš od sebe. To se ne može desiti preko noći, baš kao što te ona i nije stisla preko noći.

Potrebno je vreme.

Iz ove prespektive, volela bih da mi je neko tada, 2007, rekao da je njen glavni simptom osećaj da ludiš, baš kao što je glavni simptom prehlade nos koji curi. Bilo bi lakše i prihvatljivije, posebno ako trideset puta na dan pomisliš “ludim”. Znala bih da ne ludim zaista, već me to ona, kuja jedna, zavarava i pokušava ubediti u to.

Volela bih da sam negde tada, pročitala ovaj tekst koji ja kucam vama, sada.

Znala bih da nisam sama i da anksioznost često pogađa ljude za koje volimo reći „mladi, lepi, zgodni, pametni, imaju sve“.

Da mi je neko otkrio da moj um ne može u tom stanju da stvari vidi realno, jer anksioznost čini da ništa više ne vidiš realno, bilo bi mi lakše. Ne bih se dodatno plašila da sam otišla u kurac. A mislila sam da sam otišla u kurac, jer ni vest o nečijem suicidu nisam mogla da pročitam, a da ne pomislim „možda ćeš se i ti ovako baciti“. Kasnije, kada sam počela da je bedim, govorila sam „možda ćeš se i ti ovako roknuti“ da nasmejem sebe, da smanjim snagu anksioznosti koja je najviše volela da ja mislim crno i sjebano.

Ljudi sa anksioznošću često izgledaju kao svi ostali ljudi koje srećete na ulici. Mogu čak biti doteraniji, počešljaniji, našminkaniji. Oni vas ne zavaravaju namerno, oni se ne daju, mislim da se o tome radi.

Ja se nisam dala. Pa čak i kad sam se osećala najraspadnutije, sastavljala sam se lepom garderobom, kosom, šminkom. Nisam želela da se prepustim turobnom osećaju i pritisku, koji sam, ruku na srce, nosala tako doterana i namazana gde god da krenem, čak i dok ležim na plaži i svima delujem tako opušteno.

Anksioznost je jaka.

Ona je „keva“ da vas uveri da ništa nije dobro, da vi niste dobro, dok su svi ostali srećni i lepi, da vas uveri da će biti sa vama do kraja, da vam nema leka i da vam ne gine bela košulja i prijatelji koji vas sa kilo narandži posećuju u ludnici, danom kada je to dozvoljeno.

Ona je „keva“ da vas uveri da ste u stanju da uradite nešto drugima ili sebi. Da povredite njih ili sebe. Da ste nezahvalni. Da niste nigde prispeli. Da vam nikada više neće biti dobro sa sobom.

Ona je „keva“ da vas gurne u alternativne načine traženja rešenja, natalne karte, babe i šolje kafe, kurci palci. Ona je keva da vas gurne negde odakle ćete teško naći izlaz.

Kada popijete prvi antidepresiv, anksioznost će vas lupiti po ramenu i šapnuti „šta je ludak, evo ga, lekić, puko si, ne možeš sam da se izboriš!“

I trajaće to dok antidepresiv ne počne da deluje.

Možda i posle.

Ali, ali, ali, nije ona nepobediva i uveriće vas u ono u šta dopustite da vas uveri.

Kada prihvatite da niste sami i da je to sa osećajem luđenja njen glavni simptom, kada prihvatite da je sve što u tim momentima vidite iskrivljeno jer to ona radi, kada shvatite da se ona hrani strahovima koje negujete, lakše ćete je pobediti.

Kada prihvatate da se javlja kod ljudi osetljivih, pravičnih, poštenih, inteligentnih, biće vam lakše. Čak i kada se vrati, jer ume da se vrati.

Kada prihvatite da vas ljudi oko vas, čak i najbliži, možda i neće moći razumeti, da će vas neke njihove reči gurnuti bliže ivici, biće vam lakše da je razumete.

Cela moja priča o anksioznosti sa kojom sam se borila godinu dana oslobodila je neke ljude da mi se jave i da kažu da im sve to znači, jer se i sami bore sa njom.

A onda, vođena značajem koji bi mogao da ima taj tekst ako se objavi još negde, čula sam od urednice „nemoj bre to da objavljujemo, reći će neko da si LUJKA“.

Sve dok se ljudi koji su nekad tražili pomoć od psihijatra ili se spremaju da odu po nju, budu doživljavali kao LUJKE I LUDACI, mladi će se bacati sa mosta, bosti u venu, zatvarati u svoje mračne sobe, piti babine lekove da se otruju, dilovaće, kurvaće se, bežaće negde… daleko od onih koji ih ne shvataju jer su „mladi, lepi, imaju sve, a leže u sobi i izmišljaju probleme“

„Kakav ti, majke ti, problem možeš imati u tim godinama?!“

I ja sam imala sve, diplomski mi ostao da završim fakultet, zdrave roditelje, brižnog momka, krov nad glavom, fino telo, finu garderobu… ali sam osećala da nemam ništa. Sve to meni u tom momentu nije bilo dovoljno da isplivam, da pobedim strahove, pritisak, osećaj beznađa.

Trebalo je da napravim korak, da odem kod psihijatra i probam da pobedim ovu „kuju“ da prestane da me grize i pregriza kad samo želim da budem mirna „kao drugi“.

Meni nije potrebno da me neko voli ili da mi se divi. Nikada za ovih osam godina koliko pišem, nijednu reč nisam otkucala da bih bilo koga pridobila. Ne pišem po porudžbini.

Meni je važno da neko zbog mojih reči „progleda“, bar se malo žacne, osvesti.

I neka zbog svega ovoga kažu „lujka, bila kod psihijatra“, nemam ja problem sa tim, posebno dok se javljaju oni kojima je ovaj tekst danas bio najpotrebniji.

SOBA U KOJOJ ĆU DA UMREM

22/06/2018
SOBA

On sada umire u maloj prizemnoj kući. U jednoj od dve sobe do ulice.

Možda u ovoj sa skroz spuštenim roletnama. Tu ima dovoljno mraka, a i prozor je zatvoren pa ne može da čuje život sa ulice. To može biti dobro. Ne čuti ono što uskoro gubiš.

Opet, mogao bi biti i u ovoj drugoj, provetrenoj, sa dovoljno svetla. Da vidi lica onih koji ulaze u sobu i onih koji je poslednjih dana jedva i napuštaju.

U kojoj bih ja sobi od ove dve odabrala da umrem?

Mračnoj. Zatvorenoj.

Bila bih pičkica koja ne može da gleda svoje polumrtvo telo prekriveno nekom tankom zarozanom plahtom koja je upila u sebe sav vonj bolesti koliko god da se perem i žuljam je sa sebe, od sebe.

Podignuta roletna bi pustila svetlo na kutije sa lekovima poslagane na mali sto privučen krevetu i na veliku čašu sa limunadom u kojoj se koprca debela muva. Videla bih lica onih koji sede pored mene, svaki njihov grč. To mi ne treba.

Učinila bih svoj odlazak mučnijim nego što bi mogao da bude. Pojela bih sebe pre bolesti. Možda bi i smrt od mene na kraju digla ruke, jer joj ne bih ostavila mnogo prostora za manevar i maštovitost.

Stojeći tako pred tom prizemnom kućom, dovoljno blizu da mogu da čujem zvukove ako ih ima, i dovoljno daleko da mogu da nestanem kad mi postane teško, u samo nekoliko sekundi proživljavam ono što mislim da se dešava sa mladim čovekom unutra, ocem dve maloletne ćerke i donedavno uvek nasmejanom mršuljavom suprugom. U meni kuca njegovo srce i u glavi se širi njegov mozak. Dišem njegovim crnim plućima, ležim na njegovim utrnulim pršljenovima. Gledam sobu njegovim očima. Njegov jezik je u mojim ustima.

Ne znam zašto to radim, ne osećam se dobro zbog toga, ali sam se setila jednog poznanika, Pile su ga zvali, valjda zato što mu je kosa bila žuta, koji je to isto radio.

On se bacio se pre dve i po godine pod voz na železničkoj stanici u Novom Sadu.

„Konačno mu je uspelo“, rekao mi je jedan od njegovih prijatelja.

Taj Pile, pričao mi je kako često stane ispred nečije kuće ili zgrade i gleda u svetlom obasjane stanove i onda zamišlja da kao on živi u tim stanovima, jede za njihovim trpezarijskim stolovima sa njihovim krivim debelim viljuškama, spava u njihovim krevetima, vodi ljubav sa njihovim partnerima, ima njihove probleme, njihove nemire, živi na par minuta ono što pretpostavlja da oni žive, iako on to ne može znati.

Posle toga mu ne bude dobro. Oseća se potišteno, jer retko kad oseti sreću u telima ljudi koji se šetaju po tim stanovima.

„To radim i ja“, rekla sam mu dok je bio živ.

Onda mi je on rekao “nemoj, ubiće te to”.

Rekla sam mu “znam”.

Njega je ubilo. Ne samo to, i ne samo duševno. Prvo duševno, ali je onda on odlučio da ubije i telo. Šta će ti telo kad ti je duša krepala?

Nije se on ubio zato što je zamišljao da je debeli čovek koji otvara gornji element kuhinje i vadi skrivenu flašu sa rakijom, posle čega će da udari mršavu ženu dok dete gleda, ili što zamišlja da je usamljeni mladić bez noge koji puže po stanu, češće i sporije od kada su ga svi napustili, koji ne izlazi, stalno leži i mrvi hranu na telo dok mu pred očima blinka televizor.

Ubilo ga je to što je gledao u mračnije strane života. Što je sebi oduzeo mogućnost da vidi ono što je dobro i lepo. Što je pustio da ga život uveri da je sve sranje i da niko ne treba da živi sranje.

Ubilo ga je to što je u neku ruku bio romantičar, idealista. Izleglo pile, nejaki ptić nespreman za izlazak iz gnezda.

Njemu slični veruju da je život pravedan samo ako umreš u snu. Okupan, mirisan, posečenih noktiju, u friško opeglanoj posteljini sa žutim cvetićima, dok napolju miriše bagrem i ti si potpuno spreman da odeš, ako do toga dođe. Svi su spremni. Nema iznenađenja i neslanih životnih šala.

Nema vonja, nema mučenja, nema boli koju pripitomljavaš lekovima iz tridesetak flašica, već si ih pomešao, nema suza, nema oticanja krvi iz tela onih koje napuštaš, nema povraćanja života. Niko te ne pere, pa se onda i ne sramiš što ti ćerka tušira genitalije kojima si je pre trideset godina napravio. Niko ti ne stavlja pelene. Ne briše za tobom. Nema smrti pre smrti.

Eventualno, neki pas u blizini zavija i to je to.

Niko ne bi trebalo da se muči, ali njemu slični znaju da se ljudi muče i to što znaju da se ljudi muče muči njih i tako su oni uvek namučeni i pre smrti koju jedino mogu da zamisle i prihvate kao utonuće u letnji san.

Zato su gnjili. Svakim danom i svakim gledanjem u tuđe sobe iz daljine otkrivaju da životi nisu baš uvek tako lepi i da smrt pre smrti često uzima dostojanstvo ljudima, mrcvareći ih nesebično dok se ne zgade sami sebi i pljunu joj u lice “ajde, bre više, uzmi me, pička ti materina!”.

Stojim i hoću da čujem smeh iz sobe čiji prozor je otvoren.

Uludi život

05/06/2018
devojka

Ne očekuješ mnogo kada po vrelom danu uđeš u stojadin sa krznenim presvalakama. Ali, baš tada, kada ništa ne očekuješ, desi se najbolje.

“Nemoj nikada u životu juriti događaje, već juri doživljaje”, rekao mi je vozač i rukom prešao preko znojavog volana.

Imala sam dvadesetišest i jedino što sam tada radila bilo je jurenje događaja. Sekla sam sebe na osam delova i svaki slala da trči na drugo mesto, da bih sve videla, svuda bila, sve doživela. Delovi su se neočkivano često vraćali pokunjeni i željeni da ih sastavim kako bi samo mogli da sednu u mrak i ćute, da im bude lepo dok slušaju hrkanje psa i zrikavce.

Tada nisam znala ovo što pišem sada, pa sam se rezala još godinama posle i puštala delove sebe da se rastrkaju, da jure bilo šta “veliko” da se ne bi desilo da pred smrt shvatim da sam protraćila život i bila uludo ovde.

Jer, imali nečeg goreg od toga da budeš uludo ovde?

Ima.

Da dok si ovde, živiš onako kako ne osećaš da bi trebalo.

To je razlika između jurenja događaja i jurenja doživljaja o kojoj pojma nisam imala onog vrućeg dana dok mi je krzno stojadina srastalo za kožu, a čovek koji je izgovorio veliku istinu pokazivao melem kojim ubija “na mrtvo” bakterije nikle u trbuhu.

Juriti doživljaje znači udovoljavati onome što ti srce i duša žele. Njih hraniti da rastu, pa ćeš i ti porasti i biće ti lepo. A biti lepo je mnogo bolje od biti srećan.

Kako si?

Lepo sam.

Prevelik pritisak se stvara upornim ponavljanjem “Živi kao da ti je svaki dan poslednji”, “Diši punim plućima”, “Carpe diem” i slične varijante od kojih uglavnom dobijem kamen na pluća i oslabljen dotok vazduha.

Jer šta ako ja dišem punim plućima dok sedim na terasi kraj lavora sa ubijenim žoharom koji se mrtvo ljuljuška u vodi istekloj iz klime, slušajući psa kako hrče i gledajući u senku svog stopala koju pravi jak Mesec?

Šta ako ja svoju svrhu vidim u odgajanju deteta, u koračanju tamo amo, predvidivim stazama, do Radovana da kupimo kokice koje ćemo onda posle dvesta koraka odneti do psa Čepija, nahraniti ga, a zatim do kafića na ceđenu narandžu u kom ćemo se zadržati tri minuta.

Šta ako ja nemam problem da sedim kraj penzionera u biblioteci i udišući beli luk iz njegovih umrlih usta kucam ovo, a mogla bih sesti u najkrcatiji kafić da budem viđena, da vidim, da budem tamo gde priliči da bude žena u lepršavoj haljini, dugih belih nogu, isfenirane kose sa crvenim ružom?

Šta ako ja više volim da popijem kafu na stepeniku kuće, dok mi crni debeli mrav iz zemlje arlja po bedrima, nego van kuće?

Da li sve ovo znači da ja trenutno uludo živim?

Ne znači.

Uludo živi onaj koji ne sluša svoj stomak.

Šta ćeš u noćnom klubu sa viđenim facama ako ti je milije da sediš pod krovom kuće i čitaš knjigu?

Što se seliš u veliki grad ako ti utroba vrišti da je ne vodiš u gužvu, a ti uporan, jer gde da umreš, a u gradu nisi živeo.

Što ideš na popularna, viđena mesta, ako voliš da si sam na klupi kraj neke crkvice?

Zašto oblačiš telo u trendi krpe, ako se najbolje osećaš u onome što nikada neće postati trend?

Ko te to uverava da treba da preteruješ u svemu, svugde budeš, sve vidiš da bi se reklo da tvoj život ima smisla? Ko te je slagao da se smisao stiče čekiranjem svega što si za života uspeo da vidiš i probaš?

Nemoj da se loviš u ovu zamku, jer će ti biti gadno svaki put kada uveče legneš u krevet.

Meni je bilo gadno. Onda kada mi je stomak tražio da stanem, ja sam jurila, jer sam bila optrećena time da će mi najbolje godine proći, a ja sa njima ništa uradila nisam.

I sad kad zamišljam svoj sudnji čas, pomislim “Jebote, što si se usrala, rizikuj, idi, vidi, probaj, luduj, cepaj, uživaj… Znaj za šta si živela!”

Ali, kako da vam kažem meni je sad jedino važno da je moje dete dobro i da objavim do kraja godine knjigu. Nemam baš nešto elan da trenutno ponovo režem sebe na delove i šaljem ih kojekude. To ne znači da sam bacila nož, samo da mi sad, trenutno, nije do rezanja sebe i jurenja događaja.

Kad uspeš da povučeš granicu između događaja i doživljaja onda počinje život koji nije ulud.

Sam biraš kada ćeš da umreš

06/05/2018

Ne bi trebalo da slušaš šta drugi imaju da ti kažu o tvom životu, ako si siguran da živiš ono što želiš.

Ne bi trebalo da se jedeš jer nekome nisi po volji. Ljudima nikad nećeš biti po volji, koliko god se trudio. Jer ako grabiš, ako si vredan i ambiciozan, reći će da si alav. Ako si dobar i pošten, reći će da si naivan. Ako si ćutljiv, reći će da si mutav. Ako imaš šta da kažeš, reći će da se praviš pametan. Zato ne bi trebalo da se jedeš, jer nekome nisi po volji.

Ne bi trebalo da se trudiš da se dopadneš. Budi ono što jesi sa svim svojim slabostima, kome se takav svidiš, prići će ti. Možda će to biti samo tri čoveka, možda ćeš pomisliti kako mali krug prijatelja, ali zar kvalitet nije bitniji od kvantiteta, posebno kad je prijateljstvo u pitanju.

Ne bi trebalo da se pravdaš bilo kome. Posebno ne ljudima od kojih ne zavisiš, ni materijalno ni na bilo koji drugi način. Nema potrebe da njegovim ili njenim roditeljima objašnjavaš zašto želiš da kupiš stan ili budeš podstanar ako je to od tvog novca, zašto dete šalješ u vrtić, zašto ne želiš veliku svadbu, zašto ne želiš svadbu uopšte, zašto se tetoviraš u tridesetisedmoj, zašto ideš na aerobik dok muž čuva dete, ili radiš dva posla, a jedan ti sasvim dovoljan, zašto menjaš poslove, zašto ne kafenišeš sa komšijama, zašto poslednji dinar daješ za knjigu umesto za džak brašna, zašto sediš sam u kafani, zašto trčiš, a mršav si, zašto jedeš, a debeo si.

Ne bi trebalo da analiziraš, da lupaš glavu zbog drugih, ljudi ponekad vole da igraju psihološke igrice, da te ni „krivog ni dužnog“ uvlače u njih, da glume žrtvu, da čine da se osećaš loše i odgovorno, da te grize savest. Budi mudar, skloni se od igrača.

Ne bi trebalo da pristaješ na mrve, zato što su ljudi nažalost gladni i nemaju krov nad glavom. Budi saosećajan, pomozi im ako možeš, ali teraj za svojim snovima. Pucaj visoko, pa čak i ako promašiš, kažu, bar si gore među zvezdama. Nemoj da umanjuješ svoje snove, da otkidaš od njih, da ih prilagođavaš situaciji, jer to onda više nije tvoj san.

Ne bi trebalo da se plašiš, jer ako se stalno budeš nekoga ili nečega plašio bićeš mrtav dugo pre nego zaista umreš. A mrtav čovek ne može da uživa u ljubavi, u proleću, u rađanju, u putovanjima, u šolji kafe, u dodirima, u novoj frizuri, u prohladnoj reci, u sunčanom jutru, u crvenom zalasku, u koketiranju, u ljubljenju, u plesu. Nemoj da dozvoliš da te pojede strah, pojedi ti njega.

Ne bi trebalo da nastaviš istim putem, ako si shvatio da te ne vodi tamo gde želiš. Jer kada ti budu saopštili da te jede šećer ili čir ili nešto mnogo gore, prvo što ćeš pomisliti jeste „da mi je sad da se vratim unazad, da promenim to i to i to…“ Ljudi koji obole, vrlo dobro znaju zašto im se to desilo. Zato menjaj pravac dok možeš.

Ne bi trebalo da živiš na silu. Da voliš na silu. Da ostaješ na silu. Da rađaš na silu. Da odlaziš na silu. Da pokušavaš na silu. Da se smeješ na silu. Najgora bolest koja može da te zadesi jeste silovana duša. Ta bol te mrvi čak i kada izgleda da je sa tobom sve u redu. Ta bol se ne leči tabletom. Ta bol može da te učini podstanarom u sopstvenom životu, a to je mnogo skuplje od sto, stopedeset evra mesečno.

Za mirnu dušu važno je da živiš onako kako osetiš da ti šapuću glasovi iz grudi, iz srca, koliko god to nekada zahtevalo radikalne promene. One mogu biti bolne, možda pomisliš nemam ja snage, novca, podrške za to, neću moći sam, sama… Ne brini, nema jače životinje od motivisanog čoveka. Ako rez ne napraviš sada, ostaje ti da živiš loše do samog kraja.

Ne bi trebalo da se plašiš rizika. Sećaš se reči Bukovskog: „Ako ćeš da pokušaš idi do kraja. To bi moglo značiti gladovati tri ili četiri dana ili se smrznuti na klupi u parku. Moglo bi značiti zatvor, moglo bi značiti ruganje, ismejavanje, izolaciju. Ako ćeš da pokušaš, idi do kraja. Ne postoji nijedno osećanje kao to. Bićeš sam sa bogovima, a noći će buktati u plamenu!“

Ne bi trebalo da druge kriviš za svoje promašaje, sam pucaš, sam biraš metu. Niko ti neće doneti mir duši osim tebe samog.

Ne bi trebalo da odeš sa ovog sveta tužan što nisi uradio ono što si želeo ili voleo onoliko koliko si mogao.

Nemoj da kalkulišeš sa ljubavi, nemoj da je podrazumevaš. Pusti da te sludi, da ti otkrije nekog drugog tebe, neka te oslobodi, neka te promeni, prepusti joj se.

Ne bi trebalo da uveravaš druge da si srećan, sebe uveri.

I za kraj, nemoj nikad da dozvoliš da se osećaš zatočeno. Čovek u ćeliji ponekad može imati više slobode od tebe samog. Jer sloboda nije ograđen ili otvoren prostor, sloboda je ograđena ili otvorena duša. Živi tako da uvek osetiš kako ti vazduh struji pod rebrima, od krila koja su ti raširena i zbog kojih letiš.

Sam biraš šta te čini živim.

Sam biraš kad ćeš da umreš.

 

 

Znaćeš da si umrla…

09/04/2018
devojka

Znaćeš da si umrla onda kada se probudiš u velikom udobnom krevetu što si ga nekada davno sa ljubavlju birala, kraj vaze sa poklonjenim cvetovima što opojno mirišu, u velikoj svetloj sobi koju si po svojoj volji uređivala, a u tebi velika tama i tek po neka osušena latica da posvedoči da je nekada bilo cveća.

Nema zemlje, dovoljno je vazduha, nema mraka izvan tebe, on je u tebi. Smrt nije ono što si zamišljala.

Znaćeš da si umrla onda kada te duša počne boleti češće i jače od sve i jednog opipljivog dela tela. Od noge. Od grla. Od glave. Od leđa. Od svake kosti. Kada budeš tumarala od doktora do doktora tražeći lek, a on ne zna šta da ti da, jer sve izgleda tako savršeno, krvna slika je uredna, ničega ni manje ni previše, sve je snimljeno, rendgen ne laže, ispitivanja kažu zdrava žena, a ti ko najteži bolesnik što mu je pre par minuta rečeno „za mesec dana odlaziš“.

Znaćeš da si umrla onda kada budeš sedela blizu njega, a ruke vam budu daleko ko da se nikad ranije nisu dodirnule i burmama okitile. Kada među vašim telima bude vejao sneg koji možda nećete moći da opipate, ali čiju studen ćete osetiti, čak i u prolazu, dok sedite zavejani za trpezarijskim stolom i srčete vrelu supu, ili u dnevnom boravku dok gledate film i osećate neprijatnost od nežnih ljubavnih scena. Kada tvoje telo zaboravi na dodire. Na toplinu dlanova. Na nežan zagrljaj. Na ruke koje ga dočekuju i snažno u vazduh podižu da leti. Koje ga od pada štite. Koje ga od drugih štite. Kada otupi i postane ko ledeni crni mermer pre zvanične i ceremonijom zaokružene smrti.

Znaćeš da si umrla onda kada ne budeš sama, neko je tu kraj tebe, sedi, diše, hoda, ali si ti bolno usamljena.

Znaćeš da si umrla onda kada od sebe budeš gurnula sve što si oduvek sanjala da budeš, kada nevoljno ostaviš svoje želje zbog nekoga ili nečega, kada digneš ruke od njih ko da ih godinama nisi uz sebe nosala. Kada osetiš da još uvek titraju u tebi, ali se plašiš da ih oslobodiš, da im se prepustiš, jer si u međuvremenu postala kukavica koja igra na sigurno.

Znaćeš da si umrla kada počneš da se zadovoljavaš bljutavim zalogajima koje jedva gutaš ali su, eto, dovoljni da ostaneš u životu.

Znaćeš da si umrla kada prestaneš da se boriš za sebe. Kada postaneš sve ono čega si se nekada gnušala. Kada počneš da zavidiš ljudima na stvarima koje bi, kada bi htela i smela, mogla i sama da imaš. Kada počneš da se plašiš osude okoline, neprihvatanja okoline, kada i sama postaneš okolina. Kada počneš da se do umora pravdaš za ono što želiš da živiš i budeš. Kada zbog tog pravdanja i umora odustaneš. Kada prestaneš da veruješ u sebe. Kada počneš da se plašiš života, više nego smrti.

Pa ipak, ako možda plačeš dok ovo čitaš, ako te je u grudima stislo ili oko vrata steglo, biće da si još uvek živa, uprkos malim dnevnim umiranjima. Biće da je u tebi još uvek negde ona devojka očarana životom i svim njegovim nepredvidivostima, ona koja se nikada nije plašila ni da ostane ni da ode, ni da proba, ni da padne, da pokuša uprkos lošim prognozama, ona koja nije marila za okolinu, za osude, za komšijska nagađanja, odbijanja, koja se nije plašila velike ljubavi ni njenog prestanka, koja je bila otvorena prema životu znajući da ništa ne može toliko dugo da traje, a da u nekom momentu ne zaboli i ne prelomi dušu  i da je tada najvažnije da ne izda sebe, da se ne okrene protiv sebe, da ne žali sebe, ne oslabi sebe, ne digne ruke od sebe, jer smrt nije ono što su ti pričali i ne počinje uvek onda kada kažu „bliži vam se kraj“.

 

tekst je prethodno objavljen na http://lolamagazin.com/2017/08/13/kesanski-znaces-da-si-umrla/