,

SOBA U KOJOJ ĆU DA UMREM

22/06/2018
SOBA

On sada umire u maloj prizemnoj kući. U jednoj od dve sobe do ulice.

Možda u ovoj sa skroz spuštenim roletnama. Tu ima dovoljno mraka, a i prozor je zatvoren pa ne može da čuje život sa ulice. To može biti dobro. Ne čuti ono što uskoro gubiš.

Opet, mogao bi biti i u ovoj drugoj, provetrenoj, sa dovoljno svetla. Da vidi lica onih koji ulaze u sobu i onih koji je poslednjih dana jedva i napuštaju.

U kojoj bih ja sobi od ove dve odabrala da umrem?

Mračnoj. Zatvorenoj.

Bila bih pičkica koja ne može da gleda svoje polumrtvo telo prekriveno nekom tankom zarozanom plahtom koja je upila u sebe sav vonj bolesti koliko god da se perem i žuljam je sa sebe, od sebe.

Podignuta roletna bi pustila svetlo na kutije sa lekovima poslagane na mali sto privučen krevetu i na veliku čašu sa limunadom u kojoj se koprca debela muva. Videla bih lica onih koji sede pored mene, svaki njihov grč. To mi ne treba.

Učinila bih svoj odlazak mučnijim nego što bi mogao da bude. Pojela bih sebe pre bolesti. Možda bi i smrt od mene na kraju digla ruke, jer joj ne bih ostavila mnogo prostora za manevar i maštovitost.

Stojeći tako pred tom prizemnom kućom, dovoljno blizu da mogu da čujem zvukove ako ih ima, i dovoljno daleko da mogu da nestanem kad mi postane teško, u samo nekoliko sekundi proživljavam ono što mislim da se dešava sa mladim čovekom unutra, ocem dve maloletne ćerke i donedavno uvek nasmejanom mršuljavom suprugom. U meni kuca njegovo srce i u glavi se širi njegov mozak. Dišem njegovim crnim plućima, ležim na njegovim utrnulim pršljenovima. Gledam sobu njegovim očima. Njegov jezik je u mojim ustima.

Ne znam zašto to radim, ne osećam se dobro zbog toga, ali sam se setila jednog poznanika, Pile su ga zvali, valjda zato što mu je kosa bila žuta, koji je to isto radio.

On se bacio se pre dve i po godine pod voz na železničkoj stanici u Novom Sadu.

„Konačno mu je uspelo“, rekao mi je jedan od njegovih prijatelja.

Taj Pile, pričao mi je kako često stane ispred nečije kuće ili zgrade i gleda u svetlom obasjane stanove i onda zamišlja da kao on živi u tim stanovima, jede za njihovim trpezarijskim stolovima sa njihovim krivim debelim viljuškama, spava u njihovim krevetima, vodi ljubav sa njihovim partnerima, ima njihove probleme, njihove nemire, živi na par minuta ono što pretpostavlja da oni žive, iako on to ne može znati.

Posle toga mu ne bude dobro. Oseća se potišteno, jer retko kad oseti sreću u telima ljudi koji se šetaju po tim stanovima.

„To radim i ja“, rekla sam mu dok je bio živ.

Onda mi je on rekao „nemoj, ubiće te to“.

Rekla sam mu „znam“.

Njega je ubilo. Ne samo to, i ne samo duševno. Prvo duševno, ali je onda on odlučio da ubije i telo. Šta će ti telo kad ti je duša krepala?

Nije se on ubio zato što je zamišljao da je debeli čovek koji otvara gornji element kuhinje i vadi skrivenu flašu sa rakijom, posle čega će da udari mršavu ženu dok dete gleda, ili što zamišlja da je usamljeni mladić bez noge koji puže po stanu, češće i sporije od kada su ga svi napustili, koji ne izlazi, stalno leži i mrvi hranu na telo dok mu pred očima blinka televizor.

Ubilo ga je to što je gledao u mračnije strane života. Što je sebi oduzeo mogućnost da vidi ono što je dobro i lepo. Što je pustio da ga život uveri da je sve sranje i da niko ne treba da živi sranje.

Ubilo ga je to što je u neku ruku bio romantičar, idealista. Izleglo pile, nejaki ptić nespreman za izlazak iz gnezda.

Njemu slični veruju da je život pravedan samo ako umreš u snu. Okupan, mirisan, posečenih noktiju, u friško opeglanoj posteljini sa žutim cvetićima, dok napolju miriše bagrem i ti si potpuno spreman da odeš, ako do toga dođe. Svi su spremni. Nema iznenađenja i neslanih životnih šala.

Nema vonja, nema mučenja, nema boli koju pripitomljavaš lekovima iz tridesetak flašica, već si ih pomešao, nema suza, nema oticanja krvi iz tela onih koje napuštaš, nema povraćanja života. Niko te ne pere, pa se onda i ne sramiš što ti ćerka tušira genitalije kojima si je pre trideset godina napravio. Niko ti ne stavlja pelene. Ne briše za tobom. Nema smrti pre smrti.

Eventualno, neki pas u blizini zavija i to je to.

Niko ne bi trebalo da se muči, ali njemu slični znaju da se ljudi muče i to što znaju da se ljudi muče muči njih i tako su oni uvek namučeni i pre smrti koju jedino mogu da zamisle i prihvate kao utonuće u letnji san.

Zato su gnjili. Svakim danom i svakim gledanjem u tuđe sobe iz daljine otkrivaju da životi nisu baš uvek tako lepi i da smrt pre smrti često uzima dostojanstvo ljudima, mrcvareći ih nesebično dok se ne zgade sami sebi i pljunu joj u lice „ajde, bre više, uzmi me, pička ti materina!“.

Stojim i hoću da čujem smeh iz sobe čiji prozor je otvoren.

You Might Also Like